Protected:

This content is password protected. To view it please enter your password below:

Advertisements

Leave a comment

Inspiracija za dizajn 3D logoa

Logo kao temelj Vašeg vizuelnog identiteta, bez razlike da li ste pojedinac ili firma, oduvek je zahtevao inovativnost i eksperimentalnost. Logo u nacrtan u tri dimenzije svakako nije novina u dizajnu, ali u proteklih par godina dizajn 3D logoa je postao prava pomama.

Kada spoznamo činjenicu da živimo u trodimenzionalnom svetu, gde svaki objekat ima visinu, širinu i dubinu, 3D logo i nije veliko iznenađenje, jer jednostavno danas imamo mogućnost da gotovo u svakom softverskom paketu za grafički dizajn, sve što osmislimo da nacrtamo, možemo uraditi i u 3D varijanti.

Bitno za napomenuti jeste da 3D logo nikako ne treba da bude načičkan efektima jer cilj logoa nije da predstavi mogućnost moderne tehnologije, nego da predstavi zahteve, očekivanja i prilike sadašnjeg vremena.

Moj favorit je svakako logo Desing Tent jer pokazuje pravilno dizajniranje 3D logoa, čisto, jednostavno, a opet je moderno i  eye cathy.

(klik na sliku iznad za galeriju 3D logoa)

 

Izvor: http://www.cruzine.com/2011/01/21/3d-logo-designs/

Leave a comment

Lični petogodišnji plan

Ovaj tekst je u potpunosti inspirisan tekstom Bojana Paramparčeta

Ovo je još jedna u nizu stvari koje sam odavno trebao da uradim. Ceo život mi se po glavi motaju planovi, ideje, želje i ambicije (u daljem tekstu PIŽA), ali onako nekontrolisano, haotično. U toj zbrci misli, sasvim je logično da se neke PIŽA izgube, odnosno jednostavno ispare, kao da nikad nisu ni postojale. Imam ja u glavi kako želim da mi izgleda život, ali ovo je jednostavno sistematizovanje memorije, i stavljanje na mikrofilm (metafora za arhiviranje). Sada nema šanse da dođe do gubitka podataka, jer sam uzeo tabak papira (A4 formata), naliv pero i mastilo i sve misli sabrao na jedno mesto. Šansa za gubljenjem podatak se još više smanjuje, jer sam napisao ovaj tekst, u koji ću uključiti listu petogodišnjeg plana, te se sad ta lista nalazi na tri mesta:

  • na tabaku papira
  • u ovom tekstu malo naniže
  • u mojoj glavi

Lista je podložna promenama, odnosno dopunjavanju. Plan je pisan u imperativnoj formi kako bi mi pomogao u ostvarivanju što približnije vizije mog života za pet godina. Ispunjavanje svake stavke nije neophodno, jer je ovaj plan više kao lista smernica, ali ja ću se potruditi da ipak odradim ako ne sve, onda bar većinu stavki iz liste.

5-to godišnji Plan:

  • Završiti osnovne studije
  • Završiti specijalističke studije
  • Zaposliti se u primernoj firmi ili započeti sopstveni biznis
  • Osamostaliti se:
    • Imati sopstveni (makar iznajmljeni) stan
    • Imati sopstveni automobil
    • Imati pristojnu platu
  • Učiniti svet lepšim mestom
  • Putovati
  • Biti srećan
  • Voleti
  • Biti Voljen
  • Uživati u životu
  • Po isteku ovog, sačiniti novi plan

Sincerely yours,

Srđan Marjanović


P.S. Zaista jesam pisao naliv perom i mastilom, onako sa sve umakanjem i sad mi petogodišnji plan izgleda supercool!

P.S.S. Preporučio bih svakome da bar proba da napravi nešto ovako i malo sistematizuje ciljeve u životu! Deluje mi kao vrlo korisna stvar. 5 godina od danas ćemo saznati da li zapravo to i jeste.

2 Comments

Kako sam preživeo scenu iz horor filma

Based on a true story…

Once upon a time, in a neighborhood  far far away …

Znate one priče ili događaje, koji jednostavno ne mogu da se prepričaju, ma ma koliko se trudili? One super smešne, super strašne, super tužne priče koje naprosto morate doživeti da bi ste mogli razumeti onoga ko vam prepričava upravo jednu takvu priču? Ovo je baš takva priča.

Sinoć beše još jedno u nizu smorenih večeri koje sam planirao da provedem u kući. Ta noć je bila toliko smorena, da sam ipak odlučio da izađem oko 23h i prošetam do drugara na pivo, dva. Bili smo nas četvorica kod njega, gledali TV i zajedno nismo ništa pod milim Bogom radili. Jednostavno smo trulili. Nekih sat vremena nakon što sam stigao, jedan drugar je odlučio da je vreme da ide kući. Ostado smo nas trojica. Gledali smo TV do plitko u noć. Oko 3 sata izjutra i nas je savladao umor. Pokupio sam telefon i ključeve i navukao duks i jaknu i sa još jednim drugarom se uputio prema kući.

Kad smo izašli iz zgrade imali smo šta da (ne)vidimo. Magla ko u priči, Horor priči. Smejali smo se kako nismo videli lika koji nam ide u susret na 3-5 metara ispred. Lik je takođe bio začuđen što nas nije primetio dok nije bio sasvim blizu. Na ćošku se rastajem sa drugarom, on na jednu, a ja na drugu stranu. Stojim na sred bulevara, vidim svetlost ali ne i stubove od bandera. Okrenem se na jednu stranu, na drugu stranu vidim na 10ak metara i posle je samo mrak. Mrkli mrak. Što reče jedan drugar, tako počinju horor filmovi. Čujem zvuk kamiona koji se lenjo ali zapravo oprezno tetura na stotinjak od mene. Pokušavam da mu vidim farove, ali ništa. Okej, ovo je sad zaista spooky. Zakoračio sam na ostrvo i posle tek desetak sekundi pošto sam čuo kamion, konačno i  ugledao blede obrise svetlosti njegovih farova na molekulima kondezata vodene pare – magli. Pet sekundi kasnije, prošao je pored mene. Ok, nije me ubio, to je bitno, pomislim u sebi. Iz drugog smera ugledam ksenonske farove nekog besnog automobila, koji, poput neke nemani pritajeno idu prema meni, spremni za napad. Prolazi pored mene, nezainteresovana da me pojede. Beše to neki BMW nove generacije, a ne ljuta zver. Laknulo mi je. Zakoračio sam na stazu i usput primetio da osim mene i dve ljute gvozdene utvare, nema nikoga na ulici. Nikoga. Koračam i čujem svoje korake. Kao u lošem hororu. Čujem kanalizaciju kako mi struju na 2 metra ispod nogu. Čujem frižider na obližnjoj trafici kako tandrče ko nezdrav. I svoje korake… Bandera žmirka. Odavno mi nije sve jedno. To žmirkanje bandere u kombinaciji sa maglom i golim drvećem daje neke jako loše tripove! Još je gore nego na slici ispod. Semafor blinka žuto u daljini, ali ga jedva vidim. Lagano koračam, ne bi li me nešto iz mraka pojelo. Non-stop se osvrćem i tripujem da vidim neke siluete i čujem neke sulude zvuke. Ponovo prolaze neke gvozdene zverke ali ih ignorišem. Neće oni mene. Mene će lokalni pajdomani kakve sam sreće. Samo čekam da mi dođe neko iza leđa uz svu ovu prethodnu jezu i da mi traži 20 dinara da kupi tetki lek u 3 ujutru, pa da ga izbodem na smrt hemijskom olovkom koju već desetak minuta prevrćem po rukama zbog nervoze. Sablasno je. Moraćete da mi verujete na reč. Prva doza adrenalina lagano jezdi venama. Još par minuta i kući sam, u krevetu, smirujem sam sebe. Ne vredi, i dalje se osvrćem. Opasnost nije prošla, dok se ne zaključam u sobi. Prilazim svojoj zgradi i prva pozitivna stvar u proteklih desetak minuta – od 4 ulaza, samo na mom nije mrak (ovom prilikom bih zahvalio predsedniku kućnog saveta Miletu Slavulju). Idem ka zgradi kao prema svetlu na kraju tunela. Prevrćem po torbi i nalazim ključeve, prilazim vratima zgrade i druga pozitivna stvar se desila – vrata su zaključana, nema zombija u zgradi! JUPI JEJ! Lagano zatvaram vrata i krećem da ih zaključavam. Dok jednom rukom privlačim vrata, a drugom nišanim bravu ključevima dešava se ono najgore! Kreće ulaz da odzvanja horor melodijom! ŠTA KOJI MOJ!?! Adrenalin doseže maksimalnu dozu i hvata me panika! Hvatam se za telefon, iako nemam takvu melodiju, al ajde, nije na odmet da proverim – kad imam šta da vidim, nije moj telefon! ŠTA KOJI ĐAVO SVIRA HOROR TONOVE U OVAKVOJ NOĆI!?!?! Levo, desno, nigde ništa. Prepipavam se po džepovima, kad nalazim ortakov telefon u mom džepu kako para zvučnik melodijom Symphony X – Set The World On Fire (progressive metal).

Javljam se rečima: “IDI U PM ĐOLE! NA SMRT SI ME PRESTRAVIO!!!” Tišina. Alo? Đole? Čuje se krčanje. O da, samo mi je još ovo trebalo. Javlja se Đole sa druge strane: “Halo?” Odgovaram: “Alo, bre Đole, Srki je. Slučajno sam pokupio tvoj telefon, moj je bio u jakni”. “Ok, nađemo se na ćošku da mi vratiš?” kaže on. Odgovaram potvrdno.

Ajmo Jovo nanovo, do ćoška, kroz zveri, nemani, utvare, prikaze, zombije i maglu. I nazad.

The end.

2 Comments

Zbrka u mojoj percepciji klabinga

Za dalji nastavak ove priče, prvo morate da znate moj ukus, naravno muzički. Bez muzike ne mogu da zamislim dan, kao ni bez kafe. Slušao sam sve i svašta, ali sam se opredelio za nekoliko pravaca elektronske muzike kao omiljene:

  • techno
  • house
  • minimal

Izvedeni žanrovi se podrazumevaju. Još dve vrlo bitne činjenice su da velika većina mog društva takođe voli ovakvu muziku i samim tim u izlaske idemo na mesta gde se pušta gore navedena muzika, odnosno druga, možda čak i važnija činjenica jeste da da je jedan drugar DJ u usponu (logično pušta muziku koju svi volimo, pa i on sam) i da kada on radi negde, mi idemo na njegove žurke. Počeo je od žurki na klizalištu prošle godine i do sada je napredovao i redovno radi u poznatijim klubovima u Novom Sadu. Sinoć je taj neimenovanidrugarDJuusponu imao dve žurke i ja sam bio na obe. – Prva žurka je bila u jednom malom lokalu u popularnoj Ulici Laze Telečkog u Novom Sadu. U tom klubu se obično pušta muzika nešto komercijalnijeg (mainstream) tipa. Publika je u glavnom mlađa i raznolika. Nemaju svi istančan sluh i ukus, odnosno nisu striktno opredeljeni za manji opus žanrova i ne umeju baš da razlikuju kvalitetnu od nekvalitetne muzike. Atmosfera je bila uzavrela. Taj neimenovanidrugarDJuusponu je napravio ludilo dobru žurku i masa je bila jako zadovoljna. Ja sam bio presrećan zbog njegovog uspeha i nepovratnog puta do zvezda! ( 😉 ) -Druga žurka je bila u jednom takođe omanjem popularnom lokalu (klubu). Na ulazu su me dočekala dva drugara iz prvog kluba sa rečima: “Matori mi bežimo kući, aj pozdrav!”. Kada sam ih pitao što, odgovorili su mi da ih ne zanima da izlaze na takva mesta, gde je većina mase DROGIRANA i gde vlada Air Max! HEJ! AIR MAX U KLUBU GDE SE PUŠTA TECH HOUSE! HEJ!!! ‘ALO LJUDI! SRBIJO! Ja sam ipak rešen da uđem, s mišlju idem da budem sa Ekipom (u prvom klubu nas je bilo 20ak…) Zatičem još 3 drugara i tog neimenovanogdrugaraDJauusponu. Začuđen odsustvom ostalih članova Ekipe ne obazirem se na masu. Muzika je predobra i baš po mom ukusu! Odlaze i 2 od preostala 3 drugara posle 2 munuta iz istih razloga. Ja sam rešen da ostanem sa preostalom delegacijom iz Ekipe – jednim drugarom i neimenovanimdrugaromDJomuusponu. Đuskam uz muziku i počinjem da skeniram masu. Nešto starija ekipa od mene. Ima i nekih seniora. Kapiram da smo nas trojica u petlićima. Iako u tom klubu i nema neke preterane rasvete (jedan ne baš jak strob i jedna rotaciona glava, eventualno se upali i laserčić), 40% mase nosi sunčane naočare. Njih 10-ak spava. Zaključujem da je bar 80% ljudi drogirano. Da ne kažem svi, ali velika većina su sumnjivog izgleda. Čudni su. Izgledaju kao roboti na red bull-u. Većini su pokreti preubrzani, dok ima i onih kojima su preusporeni. Ironija u svemu tome jeste jedan tip u standup majci odnosno majci koja ima straight edge na prsima. Jedini koji pored nas izgleda “normalno” (verovatno čudno u očima druge strane). Videvši da ne pripadam tamo, čak i pored vrhunske muzike, posle lavovskih napora da ostanem, ipak odlučujem da je vreme za polazak. Nas dvojica napuštamo klub, dok neimenovanidrugarDJuusponu ostaje za pultom, svestan zbog čega smo svi otišli. Taj jedini preostali drugar je dečko koji je imao kontakta sa mnogim vrstama droge. Osuđujem ga zbog toga. Ipak, nije od tipičnih “pajdomana” koji su krenuli sa “vujom”, nastavili sa speed-om, probali ko zna-šta-sve-ne i završio na “horsu”. On je jedan od onih što su povremeno “varili”, probao sve i svašta (kako i sam kaže). Danas je čist. Jednom ili dvaputa godišnje zapali iz čiste dosade. Izašli smo i krenuli prema autu. Usput mi govori: “Jesi li ti svestan da je ovaj klub je Ono mesto u gradu, gde se okupljaju oni najgori pajdomani?” Odgovaram potvrdno. Odlazimo kućama.  Ležem da spavam. Spavam. Bude me za ručak. Počinjem da razmišljam o sinoćnjem izlasku. Bilo je stvarno ekstra u prvom klubu. U drugom mi je muzika bila bolja nego u prvom, moj ukus, moj žanr. Ono na šta se palim. Psujem sve one koji su me svojim izgledom i ponašanjem oterali sa takve muzike. Ono što mene interesuje jeste gde su oni pravi klaberi nestali? Da nisu omatorili, oženili se, dobili decu, zaposlili se? Da nisu slučajno na nekom drugom mestu? Da se nisu nedaj Bože predali, pa i oni postali ćomani? ZAŠTO LJUDIMA TREBA DROGA DA BI UŽIVALI U MUZICI??!?!??!?!? Gde su novi naraštaji ove kulture? Gde je moja generacija? Jel moguće da je nekolicina nas ugrožena vrsta? DA LI JE MOGUĆE DA OSTATAK NOVOG SADA MOJIH GODINA SLUŠA GRAND I MTV ?! ZAR JE MOGUĆE DA VAŽE STEREOTIPI “DA SU SVI KOJI SLUŠAJU ELEKTRONSKU MUZIKU NARKOMANI” I “DA BI SLUŠAO ELEKTRONSKU MUZIKU MORAŠ DA BUDEŠ NA NEČEMU”, A DA SAM JA TU ZALUTAO? JESAM LI?  ZAŠTO SAM? Znam da nikad neću čuti odgovore na ova pitanja, to ni ne očekujem. Ono što verujem jeste da nisam sam u ovoj priči. Verujem da postoje klubovi u kojima se pušta najkvalitetniji elektronski zvuk koji je sam po sebi dovoljan za dostizanje nirvane, a u kojima nema gore opisanih sumnjivih tipova (i devojaka, naravno!). Iskreno verujem da nisam izrod jedne ovakve kulture. Iskreno verujem, jer bi me bilo sramota. Sramota što sam verovao. Sramota zbog pogrešne percepcije. Sramota jer bi tad svi koji su me ubeđivali da je Grand prodakšn pravi put kojim treba ići mogli da mi natrljaju na nos svoj ponos što su bili u pravu. Koga ne bi bilo sramota ? … Snort white shit up my nose Pass out at the shows I don’t even think about speed That’s something I just don’t need… Voleo bih da čujem vaše mišljenje. Hvala na čitanju.

13 Comments

Jesen je stigla u moj grad

Da se za početak razumemo, prezirem jesen i zimu. Ovo što ćete videti na slikama ispod jeste kako bi jesen po meni uvek trebala da izgleda.

Slike su “uhvaćene” još pre 10-ak dana, ali sam namerno čekao sa objavljivanjem ovog članka do definitivnog početka zimskog dela jeseni, odnosno, da krene ovo tmurno i hladno vreme. Čekao sam sa objavljivanjem iz jednog prostog razloga: želeo sam da prikažem kontrast između prave jeseni, one koju većina nas ne voli i jeseni kakva bi po meni bila lepa, a verujem i većini vas koji ovo čitate. Kao što vidite “moja” jesen obiluje bojama svih nijansi, vreme je vedro i nema kiše, za razliku od “prave” jeseni kada preovladava jedna glavna boja – siva, a kiša ko da nije čula za Kit Kat.

Fotografije su slikane u Ulici Vase Stajića koja se nalazi u neposrednoj blizini centra Novog Sada. Ja sam bio očaran paletama boja koje priroda može da nažvrlja, samo kad ‘oće. Uživajte!


3 Comments

Kartanje

Od kad sam bio klinac, oduvek sam voleo karte. Moja prva igra bila je “Vrati mi”. Pravila su bila samo meni poznata, a igrao sam je uglavnom sa ćaletom. Naravno tu su krenuli i tablić, potom vrlo brzo i remi. Sa nepunih 9 godina sam igrao lorum (neki zovu i lore) i meksiko.  Za vreme bombardovanja ’99 sam sa starijom ekipom burazera i njihovih drugara igrao lorum i bio prilično dobar za svoje godine. Te godine sam razvaljivao sestru i ćaleta u meksiku. Takođe, hit nam je u to vreme bio remi sa 3-4-5-6 špilova i 10-ak igrača. Partije su trajale danima. Danas se ne sećam kako se igra ni meksiko ni lorum. U remiju sam i dalje odličan.

Još u obdaništu sam ekipu opčaravao svojim umećem da “pogađam” karte koje su izabrali, oduševljavao ih trikovima i fazonima koje sam umeo sa kartama i za razliku od pravih “mađioničara”, ja sam sve trikove i fore koje sam znao od uvek pokazivao drugima. I dan danas to radim. Tako sam vaspitan.

U osnovnoj školi sam više puta bio kažnjavan zbog kartanja na času. Tu je negde počela da se pika i pokerica. Naravno igralo se i magaraca i ostalih dečjih igara, ali su mi to glupe i besmislene igre.

U srednjoj školi doživeo sam otkrovenje sedmica. Ne znam kako bih preživeo srednju da mi nije bilo sedmica. Igralo se non-stop. Na času. Na odmorima. Na fizičkom. Na probama predstava za dane škola i Sv. Savu. Na stolovima, na stolicama, na patosu. Pošto sam ih igrao bukvalno non-stop – u školi (najomiljenije), kod kuće, kod drugara, u kafićima (omiljeno) malo sam se zasitio i poželeo nešto novo. Tada na sceni izlazi Mau Mau. Igrali smo po ceo dan. I noć. Bukvalno. Beše to zaraza leta. Super je igra i sada je rado igram.

SVE igre odlaze u zaborav onog trenutka kad smo provalili kontra tablić. Savršena igra, jedino što ne postoje usaglašena pravila, pa svako igra na svoj način. Znam da je ovo slučaj i sa mnogim drugim igrama, ali u kontra tabliću je baš izražena ta razlika u tumačenju pravila.

Početkom srednje škole sam počeo da se interesujem i za Texas Hold ’em. Vrlo rado se u mom društvu igra holdem. Čipovi su ranije bili bilo šta čega ima mnogo – dugmad, čepovi (od piva, vina, sokova…), cigare, šibice … Od pre godinu i po dana imamo i čipove koji su zapravo namenjeni za tu ulogu. Baš smo übercool 🙂 Najčešće igramo kod nekog od drugara kući pre izlaska ili ako je na snazi “neko otpadanje kod nekoga”. Zanimacija za uz pivo.

A večeras … Večeras smo prezasićeni holdemom skapirali da sa čipovima možemo igrati i Blackjack! Nova zaraza. Jedino što je glupavo ako se ne igra u novce jeste što se igra dok “kuća” ne pokupi sve 🙂

Naravno, u kada sam sam sa špilom karata vrlo rado odigram partiju ili dve pasijansa.

Za kraj bih naveo nekoliko igara koje želim da naučim da igram, a to su:

  1. Preferans
  2. Raub
  3. Kanasta
  4. Lorum (ponovo)
  5. Meksiko (ponovo)

Ako ste zainteresovani da me naučite, slobodno me kontaktirajte na e-mail 🙂

Vrlo važna napomena:

NIKADA u svom životu nisam igrao karte u pare, niti nameravam da igram. To je priča za neke druge ljude. Ne i za mene. Ja igram iz zanimacije i ubijanja dosade, ne da bih zarađivao.

Linkovi:

Leave a comment