Kako sam preživeo scenu iz horor filma

Based on a true story…

Once upon a time, in a neighborhood  far far away …

Znate one priče ili događaje, koji jednostavno ne mogu da se prepričaju, ma ma koliko se trudili? One super smešne, super strašne, super tužne priče koje naprosto morate doživeti da bi ste mogli razumeti onoga ko vam prepričava upravo jednu takvu priču? Ovo je baš takva priča.

Sinoć beše još jedno u nizu smorenih večeri koje sam planirao da provedem u kući. Ta noć je bila toliko smorena, da sam ipak odlučio da izađem oko 23h i prošetam do drugara na pivo, dva. Bili smo nas četvorica kod njega, gledali TV i zajedno nismo ništa pod milim Bogom radili. Jednostavno smo trulili. Nekih sat vremena nakon što sam stigao, jedan drugar je odlučio da je vreme da ide kući. Ostado smo nas trojica. Gledali smo TV do plitko u noć. Oko 3 sata izjutra i nas je savladao umor. Pokupio sam telefon i ključeve i navukao duks i jaknu i sa još jednim drugarom se uputio prema kući.

Kad smo izašli iz zgrade imali smo šta da (ne)vidimo. Magla ko u priči, Horor priči. Smejali smo se kako nismo videli lika koji nam ide u susret na 3-5 metara ispred. Lik je takođe bio začuđen što nas nije primetio dok nije bio sasvim blizu. Na ćošku se rastajem sa drugarom, on na jednu, a ja na drugu stranu. Stojim na sred bulevara, vidim svetlost ali ne i stubove od bandera. Okrenem se na jednu stranu, na drugu stranu vidim na 10ak metara i posle je samo mrak. Mrkli mrak. Što reče jedan drugar, tako počinju horor filmovi. Čujem zvuk kamiona koji se lenjo ali zapravo oprezno tetura na stotinjak od mene. Pokušavam da mu vidim farove, ali ništa. Okej, ovo je sad zaista spooky. Zakoračio sam na ostrvo i posle tek desetak sekundi pošto sam čuo kamion, konačno i  ugledao blede obrise svetlosti njegovih farova na molekulima kondezata vodene pare – magli. Pet sekundi kasnije, prošao je pored mene. Ok, nije me ubio, to je bitno, pomislim u sebi. Iz drugog smera ugledam ksenonske farove nekog besnog automobila, koji, poput neke nemani pritajeno idu prema meni, spremni za napad. Prolazi pored mene, nezainteresovana da me pojede. Beše to neki BMW nove generacije, a ne ljuta zver. Laknulo mi je. Zakoračio sam na stazu i usput primetio da osim mene i dve ljute gvozdene utvare, nema nikoga na ulici. Nikoga. Koračam i čujem svoje korake. Kao u lošem hororu. Čujem kanalizaciju kako mi struju na 2 metra ispod nogu. Čujem frižider na obližnjoj trafici kako tandrče ko nezdrav. I svoje korake… Bandera žmirka. Odavno mi nije sve jedno. To žmirkanje bandere u kombinaciji sa maglom i golim drvećem daje neke jako loše tripove! Još je gore nego na slici ispod. Semafor blinka žuto u daljini, ali ga jedva vidim. Lagano koračam, ne bi li me nešto iz mraka pojelo. Non-stop se osvrćem i tripujem da vidim neke siluete i čujem neke sulude zvuke. Ponovo prolaze neke gvozdene zverke ali ih ignorišem. Neće oni mene. Mene će lokalni pajdomani kakve sam sreće. Samo čekam da mi dođe neko iza leđa uz svu ovu prethodnu jezu i da mi traži 20 dinara da kupi tetki lek u 3 ujutru, pa da ga izbodem na smrt hemijskom olovkom koju već desetak minuta prevrćem po rukama zbog nervoze. Sablasno je. Moraćete da mi verujete na reč. Prva doza adrenalina lagano jezdi venama. Još par minuta i kući sam, u krevetu, smirujem sam sebe. Ne vredi, i dalje se osvrćem. Opasnost nije prošla, dok se ne zaključam u sobi. Prilazim svojoj zgradi i prva pozitivna stvar u proteklih desetak minuta – od 4 ulaza, samo na mom nije mrak (ovom prilikom bih zahvalio predsedniku kućnog saveta Miletu Slavulju). Idem ka zgradi kao prema svetlu na kraju tunela. Prevrćem po torbi i nalazim ključeve, prilazim vratima zgrade i druga pozitivna stvar se desila – vrata su zaključana, nema zombija u zgradi! JUPI JEJ! Lagano zatvaram vrata i krećem da ih zaključavam. Dok jednom rukom privlačim vrata, a drugom nišanim bravu ključevima dešava se ono najgore! Kreće ulaz da odzvanja horor melodijom! ŠTA KOJI MOJ!?! Adrenalin doseže maksimalnu dozu i hvata me panika! Hvatam se za telefon, iako nemam takvu melodiju, al ajde, nije na odmet da proverim – kad imam šta da vidim, nije moj telefon! ŠTA KOJI ĐAVO SVIRA HOROR TONOVE U OVAKVOJ NOĆI!?!?! Levo, desno, nigde ništa. Prepipavam se po džepovima, kad nalazim ortakov telefon u mom džepu kako para zvučnik melodijom Symphony X – Set The World On Fire (progressive metal).

Javljam se rečima: “IDI U PM ĐOLE! NA SMRT SI ME PRESTRAVIO!!!” Tišina. Alo? Đole? Čuje se krčanje. O da, samo mi je još ovo trebalo. Javlja se Đole sa druge strane: “Halo?” Odgovaram: “Alo, bre Đole, Srki je. Slučajno sam pokupio tvoj telefon, moj je bio u jakni”. “Ok, nađemo se na ćošku da mi vratiš?” kaže on. Odgovaram potvrdno.

Ajmo Jovo nanovo, do ćoška, kroz zveri, nemani, utvare, prikaze, zombije i maglu. I nazad.

The end.

  1. #1 by Ninurina on November 18, 2010 - 18:32

    LOL! Pesma je stvarno vrhunac veceri! Meni je sad smesno, ali kapiram da je bilo kao u horor filmu. Hrabri Srki!

  2. #2 by serdjo90 on November 18, 2010 - 18:33

    bilo stani-pani … sad je i meni jako smešno xD

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: